Prekrečili su sve što je otac Kirilo sazidao u Dragancu, ali ne mogu da prekriju njegova dela

Otac Kirilo, osamdesetdvogodišnji monah koji već pet godina nije u Dragancu, manastiru koga je nakon 25 godina pustoši pretvorio u jedini živi manastir na jugoistoku Kosova i Metohije. Rođen je u Gojbulji kod Vučitrna.

Danas vreme provodi na Šar Planini u katakombi manastira sv. Arhangela na Brezovici.
Ovaj istrajni monah, na početku svoje verske misije koja mu je poverena od strane vladike Artemija,  došao je u opusteli manastir Sv. Arhangela Gavrila u Dragancu, iz manastira Visoki Dečani, gde se zamonašio 1994. godine.
Bilo je to 1999. godine kada je usledio najteži period za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Pre nego što je počeo da obnavlja manastir zarastao u trnje i visoku hrastovu šumu, iguman Lazarevog manastira u Dragancu o.Kirilo morao je krstom, molitvama pa i svojim telom da moli Srbe da ostanu na svojim ognjištima. 

Svakodnevno je obilazio sela u Kosovskoj Vitini, Kosovskoj Kamenici, Gnjilanu i Novom Brdu. Klečao je i ležao na putu kada su Srbi iz Klokota kolektivno krenuli da idu put Srbije. Legao je na asfalt i na taj način ih je zaustavio, pa zato i danas u Klokotu ima Srba, zato ga najverniji Srbi i danas rado dočekuju u ovim selima.
Toga dana kada je legao na asfalt rekao je svojoj braći koji su u natovarenim traktorima stali u izbegličkim kolonama " prosto vam bilo ako me zgazite". - Stali su i polako su se vratili svojim kućama. Zahvaljujući tim delima o.Kirila u pomoravlju i danas odzvanjaju crkvena zvona.

Meseci su prolazili, otac Kirilo je svakodnevno bio sa svojim narodom, onda kada je narod bio ostavljen od države, vojske i policije.
Održavao je kontakte sa oficirima Kfor-a koje je donekle uspeo da umoli da u izuzetnim slučajevima zaštite Srbe. Mnogi su ga optuživali da sarađuje sa Kfor-om, uglavnom oni koji danas sede rame uz rame u kosovskim institucijama vlasti u Prištini.

Kada je ispunio svoju najvažniju misiju i odvratio Srbe od konačnog odlaska iz ovog kraja Kosova i Metohije, otac Kirilo je uz pomoć naroda krenuo u izgradnju svetinje, kako bi taj narod privolio crkvi i Bogu.
Posao nimalo nije bio lak, ali mu je motiv koji je imao davao snagu da uz Božiju pomoć sagradi tri hiljade kvadratnih metara građevine.
Svakodnevno se na svoj način borio sa šumokradicama, Albancima, koji su pucali u blizini manastira. I sa njima je uspeo da izađe na kraj, jer da njega nije bilo danas bi u Dragancu bio pustoš, a manstir bi bio još jedna Lazareva svetinja na spisku porušenih kosovskih svetinja.

Prvo je započeo izgradnju zvonika, jer je zvono kada je on došao u manastir bilo okačeno na dudovom drvetu, a i samo je godinama ćutalo.
U manastiru su nakon izvesnog vremena došli prvi iskušenici koji su ocu Kirilu pružali veliku pomoć oko gradnje manastira.
Od tada je zvono postalo zvučnije, ceo kraj je dobio drugačiji sjaj.
Ljudi su u manastir odlazili zbog oca Kirila, liturgije su bile sve posećenije.
Na izvoru hladne manastirske vode sagradio je česmu, a nakon toga je počeo sa izgradnjom prilaza manastiru. Od kamena koga je sam tesao sagradio je manastrisku kapiju, koju je svojeručno ozidao.

Jednoga dana dok je zidao u posetu manastiru je došao jedan od komandanata Kfor-a. Videvši velike kamene blokove koje je otac Kirilo sam isklesao, rekao je "baš su vam lepi ovi blokovi", misleći pritom da su kupljeni novcem i dopreljeni baš tu.
Za par godina ceo manastir je bio opasan građevinama.
Naroda u manastiru je sve više i više, na dan manastirske slave reka ljudi ide ka Dragancu.
Bratstvo manastira je počelo da se uvećava.

Novac za materijal je dolazio od ljudi dobre volje, a radnici su dolazili svakoga dana iz svih krajeva.
A onda, odjednom kao grom iz vedra neba, nakon smene vladike Artemija, novopostavljeni vladika Teodosije gotovo istoga dana uzima čin igumana manastira ocu Kirilu. Toga dana iz kosovskih manastira većina monaha ide zajedno sa vladikom Artemijem.
Otac Kirilo nije mogao da ostavi svoj narod koga je zavetovao da ostane na Svetoj kosovskoj zemlji. Nije to mogao da učini Srbima u Stanišoru, Gnjilanu, Šilovu, Koretištu, Gornjem Kuscu, Pasjanu, ...

Novi Iguman manastira takođe je došao iz Visokih Dečana. O. Ilarion, nekada Rastko Lupulović iz Beograda, bivši glumac i rok muzičar, sada je postao iguman manastira u Dragancu.

Pre o. Kirila manastir je napustio, o.Ignjatije, koji je ušao u direktan sukob sa vladikom Teodosijem.
Ipak, o.Kirilo nije očkivao  poštovanje od novopridošlih monaha, ne čak i zbog njegovih godina i dela, jer je smenjen bez ikakvog razloga i obaveštenja.
Svaki sledeći dan u manastiru bio je sve teži i teži.
Kada bi izlazio iz manastira uhodili bi ga ljudi koji su do juče tražili od njega blagoslov.
Pokušavao je da u crkvi održi onakav red kakav je on zaveo, međutim neki novi ljudi koji su stali na stranu novog igumana sve više su remetili ono što je otac Kirilo godinama unazad stvarao.

Iako se odrekao prethodnog života, oca Kirila u Dragancu zatiče i prerana smrt njegovog sina.
Starac u poodmaklim godinama, kome je potreban mir, svakoga dana doživljava neprijatnosti zbog čega je odlučio da napusti manastir. O neprijatnostima koje je doživljavao o. Kirilo ipak ne govori.
Dok je nekoliko dana bio odsutan njegova kelija je otvorena i zaplenjene su mu sve stvari koje je imao (pogledajte sliku  kako je izgledala kelija o.Kirila u Dragancu). Otac Kirilo je  iz Draganca  poneo samo sećanje na manastir koga je podigao iz pepela jer to nisu mogli da mu oduzmu, ostalo su uzeli: ikone, predmete, knjige, fotografije, obuću i odeću. Ni danas mu ništa od toga nije vraćeno, a i sam Bog zna da li je nešto od toga čitavo.

Iskreni vernici ponudili su o.Kirilu zemlju na kojoj bi se nastanio i uz njihovu pomoć sagradio crkvu.
Opštinska vlast je sprečila svaki pokušaj da se to i ostvari.
Otac Kirilo je ipak shvatio da će mu najbolje biti među svojima, a to su isti oni monasi koji su krenuli za vladikom Artemijem u borbu za veru i Pravoslavlje.

Na žalost, narod onaj isti koga je otac Kirilo vratio svojim kućama, nije legao na put da u manastir vrati o. Kirila. Pustili smo ga da ode.
Osamdestdvogodišnji starac Kirilo danas je fizički daleko od Draganca, ali je verovatno u mislima svakodnevno sa svojim manastirom.

Sve što je otac Kirilo sazidao danas je prekrečeno, a neki delovi su i porušeni.
Nakon Kirilovog odlaska ispred manastirske česme na monaškom groblju je sagrađena gostionica i prodavnica suvenira donacijom  stranih organizacija od više stotina hiljada evra. Put ka manastiru je asfaltiran.
Otac Kirilo, kada je čuo koliko je novca utrošeno i sam je rekao " da sam ja imao toliko novca kada sam gradio..."
U Dragancu danas nema onoliko vernika koliko je bilo sa sa ocem Kirilom. Manastir u Dragancu posećuju političari i uglavnom ljudi koji od toga imaju materijanu korist.
Danas crkveni velikodostojnici ERP pozivaju narod da sada raščinjenog monaha Kirila "jure motkama i motikama" gde god ga vide, a sveštenici delovanje raščinjenih monaha nazivaju "sektom" iako su mnogi od njih u čin sveštenika rukopoloženi od strane istog vladike kome se sada rugaju.
Danas o. Kirilo piše knjige i poklanja ih svojim vernicima. Nedavno je izašla nova knjiga o. Kirila "Život sa verom u Boga Hrista Spasitelja".
Otac Kirilo u priči sa onima koji mu nikada nisu okretali leđa govori " idite u manastir, manastir nije Kirilov niti bilo čiji, ja sam to radio za Vas".